Razvoj turizma na Zlatiboru temelji se na zdravstvenom turizmu. Zlatibor je od davnina privlačio ljude kao dobro mesto za odmor i oporavak u prirodi.

U vreme turske okupacije porodice bogatih užičkih, novovaroških i pribojskih begova provodile su leta u čardacima na svojim suvatima, a u oslobođenoj Srbiji umesto begova i hadžija na Zlatiboru leta provode porodice bogatih užičkih trgovaca.

Od davnih vremena Zlatibor je poznat po lekovitosti, a jedan zapis iz 1892. godine ovako izveštava:

„Zlatibor je vrlo zdravo mesto. Ovamo dolaze rekovalescenti koji su naklonjeni i pate od raznih plućnih bolesti. NJih upućuju lekari i mnogima dobro čini… I za potpuno zdrave dobro je ovamo provesti izvesno vreme na čistom vazduhu, jer čovek se čisto preporodi i oseća se mnogo lakše i veselije kad neko vreme ovamo provede…“.

Razvoj turizma na Zlatiboru

Za početak organizovanog razvoja turizma uzima se 1893. godina i poseta kralja Aleksandra Obrenovića. Mnogi zapisi potvrđuju da je to, po svemu, bio izuzetan događaj, a kralju je bio priređen doček koji se dugo pamti. Izvor Kulaševac, kraj kojeg je kralj ručao, od tada se zove Kraljeva voda (današnje naselje Zlatibor), a već sledeće godine tu je podignuta česma na čijoj ploči beše uklesano: „Kralj Aleksandar I 20. avgusta 1893.“ Bio je to prvi zidani objekat na ovom delu Zlatibora.

Na ovu planinu 1908. godine dolazi još jedan kralj Srbije, Petar I Karađorđević, prvi put iz zdravstvenih razloga, ali je toliko zavoleo Zlatibor da je kasnije sa prijateljima sve češće dolazio na ovu planinsku lepoticu. Prilikom njegove prve posete izgrađeni su prvi objekti na Zlatiboru: hotel „Kraljeva voda“ (danas restoran „Srbija“) iznad jezera, vila „Čigota“ i pekara.

Tada počinje razvoj mondenskog turizma, jer ako mogu kraljevi da se odmaraju na ovoj planini, zašto ne bi mogli i ostali, koji imaju dovoljno novca za to, ali i slobodnog vremena. Počinje gradnja letnjikovaca. Najveći broj tih objekata izgrađen je između dva svetska rata i to na lokalitetima Ribnica, Kraljeve vode, Palisad i Oko. Tokom Drugog svetskog rata veliki broj objekata je oštećen ili porušen, a danas postoji inicijativa da se važni objekti stave pod zaštitu države i da se proglase spomenicima kulture.

PROČITAJTE: Turističke atrakcije Zlatibora

Kulturno nasleđe

Razvoj turizma na Zlatiboru
Razvoj turizma na Zlatiboru – Narodna nošnja

Muška nošnja

Obavezni delovi tradicionalne muške nošnje u zlatiborskom kraju su „košulja“ i „gaće“, zatim raznobojni vuneni „pojas“, a posebno obeležje daju „pelengiri“ ili „pelengaće“, vrsta širih gaća od vunene ili lanene tkanine bele ili mrke boje.

Od gornjih haljetaka nošeni su „zubunić“ ili „gunjić“, zatim „đečerma“, „džamadan“ i „gunj“.

Na glavi se nosio crveni fes sa kićankom, vunena pletena crna kapa „šubara“. A posle srpsko-turskog rata osamdesetih godina XIX veka sve češće i šajkače. Zimi se oko kape obavijao tkani vuneni šal, a leti je nošen i slamni šešir.

Preko spomenutih haljetaka ogrtana je crvena kabanica, koju su ljudi obično nosili kada putuju na konju. Od obuće su nošene čarape, priglavci, nazuvice, „prijesni“, „crveni“ i „građeni opanci, isto kao i u ženskoj nošnji, i još suknene „tozluke“ ili „dokoljenice“.

Narodna igra

Razvoj turizma na Zlatiboru
Razvoj turizma na Zlatiboru – Folklor

Repertoar narodnih igara zlatiborskog kraja mogao bi se grupisati u orske igre (obredne i zabavne), igre sa posela, čobanske igre, dečije igre.

Među orskim igrama značajno mesto pripada obrednim igarama čiji se uticaji vide u svadbenom ceremonijalu. A cilj im je da zaštite buduću bračnu zajednicu od uroka, dok je u posmrtnom ritualu trebalo da omoguće pokojniku i vezu sa „ovim svetom“ i da se pokojnik „isprati“ na „onaj svet“. Vašari su održavani u vreme preslava, crkvenih praznika, posle ophoda krstonoša, a igranke najčešće subotom.

Na poselima i prelima igralo se kada se završi posao. Igre sa posela, čobanske i dečije igre nisu imale muzičku pratnju. Učesnici čobanskih igara ili igara s posela bili su uglavnom mladi pa su se mogle izvoditi lascivne i nepristojne šale. Ili su se nadmetali momci kako bi dobili naklonost devojaka ili se dokazali svojim umećem i snagom.

Bez obzira koliko su bila zauzeta poslom, deca su nalazila vremena i za igru. Najomiljenije dečije igre su tutumiša, sinova, žmure. Tutumiš je isto što i današnja popularna dečija igra Ćorave bake. To igraju deca po celom užičkom regionu.

Pesma i igra zlatiborskog kraja

Razvoj turizma na Zlatiboru
Razvoj turizma na Zlatiboru – Muzika

Naziv za igru uz pevanje ili sviranje je kolo i kolanje (kolalice, šetalice). Prvi igrač u kolu je kolovođa, a poslednji drži kraj. Reč kec, za poslednjeg igrača u kolu, koristi se poslednjih godina. U prošlosti se za vođenje kola često govorilo: voza kolo, kolovođira, dok se za ulazak u kolo kaže „vatati se u kolo“.

Narodni svirači užičkog kraja koriste sviralu (frulu), dvojenice, kao i paljku i list, ali i instrumente industrijske izrade. U zlatiborskim selima igralo se i uz pratnju paljki i bubnja. Kao „uvozni“ instrumenti, harmonika i klarinet takođe su našli svoje mesto u lokalnoj muzičkoj praksi.

Treba spomenuti i bleh orkestre (trubačke). Oni su se u zlatiborskom kraju javili između dva rata. A do svog punog značaja došli su 60-ih godina prošlog veka, osnivanjem čuvenog Dragačevskog sabora trubača, a kasnije i Sabora trubača zapadne Srbije.

Ženska nošnja

Razvoj turizma na Zlatiboru
Razvoj turizma na Zlatiboru – Narodna nošnja

I devojke i žene nosile su dugačku košulju, dinarskog tipa, šivenu od konopljanog („debelog“ – „težinjavog beza“), zatim od lanenog – „ćetenovog beza“, a za praznike i od polupamučnog („podatkanog“ i „pamučnog beza“) platna. Od gornjih delova odeće nosio se kratak, crni sukneni jelek „prsluk“, a preko njega beli sukneni „zubun“, dok se ispod pojasa sa prednje strane stavljala uska kecelja „prežina“. Obuvane su crne, vezene čarape i „građeni“ opanci.

Devojke su bile očešljane u dve pletenice obavijene oko glave. Praznikom se stavljao plitki crveni „fesić“. Dok su oko vrata nošeni nanizi od zlatnog ili srebrnog novca. Zimi je nošena dugačka vunena nabrana suknja. Preko suknenog „prsluka“ ili pak „grudnjak pamuklije“ oblačio se „gunj“, kratak sukneni haljetak s dugačkim rukavima. Neke žene oblačile su još i dugačku belu suknenu „aljinu“ preko sveg odela.

Kao deo mladine i praznične nošnje imućniji ljudi imali su libade i svileni pojas „bojader“.

Jedno od osnovnih obeležja ženske nošnje bilo je pokrivanje glave. Nosio se i nakit od suvih biljnih plodova, najčešće đerdan od „karavilja“, koji kad se navlaži opojno miriše.