Italijanska kuhinja je toliko ušla u naš život da i ne primećujemo da teško prođe i jedna nedelja a da ne pojedemo picu, lazanje, kanelone… To je jedna od najpopularnijih svetskih kuhinja, pa ako u nekom mestu uopšte i postoji restoran sa stranim specijalitetima, sigurno je italijanski.
Moze se reći da je italijanska kuhinja i više od kuhinje, da je postala svojevrsni simbol prestiža i života sa stilom. Italija je zemlja koja ima više kuvara nego industrijskih radnika.
Italijanska kuhinja kroz istoriju
Italija se nalazi na jugu Evrope. Na zapadu se graniči sa Francuskom, na severu sa Švajcarskom i Austrijom, a na severo-istoku sa Slovenijom.
Ovo veliko poluostrvo je 80% u vodenom okruženju (Jadransko, Jonsko I Tirensko more). Od ostatka kontinenta je “odvojeno” najvišim planinskim lancem u Evropi, Alpima. Rezultat svega toga je prilično raznolika klima i još raznolikiji reljef: plodne doline, „brežuljkaste“ ravnice, šumovite planine, gole stene, vrhovi pod snegom, mediteranske obale…
Značajne civilizacije su se smenjivale na ovoj teritoriji još od davnina. i svaka je ostavila svoj trag na mnogo čemu što se sad naziva „italijansko“, pa i na onom što nas trenutno najviše zanima. Sve ovo je uticalo na oblikovanje jedne od najpopularnijih kuhinja sveta. Italijanska kuhinja jeste jedna od najpopularnijih, ali se često kaže i da je ona jedna od najpoznatijih kuhinja u svetu.
Italijanska kuhinja kroz geografiju
Postoje veoma velike razlike u načinu pripremanja, pa i u izboru hrane koja se priprema, između regiona (a ima ih 20), a potom i između manjih teritorija unutar tih regiona.
Italijani vole da prilikom kuvanja koriste sezonsko voće i povrće pa se svaki ovaj segment njihove kuhinje znatno menja sa promenom godišnjeg doba. Ono što ujedinjuje Italijane sa severa i juga jeste strast prema jedinstvenoj, jednostavno pripremljenoj hrani u kojoj se najviše ispoljava prirodni ukus.
Italijani uživaju u kuhinji svoje zemlje i ponosni su na svoja jela.
Italijanska kuhinja je kombinacija maslinovog ulja (s izuzetkom krajnjeg severa gde se koriste neki drugi zamašćivači), povrća, naročito, paradajza, žitarica, voća, sireva i ribe. Sve ovo Italijani konzumiraju u dva navrata dnevno. Onaj jutarnji obrok, koji nemamo ni mi, ali ga znamo kao doručak, zamenjuju jednim kapućinom. Ono što je bitno je da se, bilo da se radi o ručku bilo da se radi o večeri, nigde ne sme žuriti. Uz čašu vina I razgovor potpuno se posvećuju uživanju u ukusu svakog dela obroka.
Tradicionalni italijanski meni izgleda ovako:
antipasto je toplo ili hladno predjelo.
primo, prvo jelo, je toplo jelo. U toj ulozi će se naći pasta, rižoto, njoke, palenta ili neka supa i sve to, uglavnom, u vegetarijanskom izdanju.
secondo, drugo ili glavno jelo, je riba, ili već neki plodovi mora, ili meso. Najviše se koristi teletina.
contorno, sporedno jelo, je neka salata ili već neko povrće i uvek ide posle glavnog jela.
dolce, desert, može biti svašta. U ovoj, od mesta do mesta, tako različitoj kuhinji se, verovatno, deserti razlikuju najviše.
caffe tj., sad već svima dobro znani, espresso. Kraći, duži, s mlekom ili bez, u svakom slučaju, pije se posle jela.
ammazzacaffe, u bukvalnom prevodu, ubica kafe je mala čaša likera koja se pije posle kafe da ublaži njen ukus. I ovde postoje brojne vrste, ali su najpoznatiji grappa, od grožđa i limoncello, od limuna.
Italijanska kuhinja – Priča o testenini
Svaka regija u Italiji ima svoju priču o testenini. Stanovnici Ligurnije pretpostavljaju da su đenovski trgovci dobili recept od nomadskih plemena. U Veneciji vjeruju da je Marko Polo doneo prvu testeninu iz Kine. U Rimu tvrde da su već i drevni imperatori i senatori jeli testeninu. Sicilijanci se drže priče da su testeninu doneli stari Grci ili Arapi.
Bilo kako da bilo, danas se testenina javlja u više od 300 oblika i jedno je od omiljenih jela.
Osnovna podela testenine je na:
- pasta secca (suva testenina koja se priprema od brašna durum pšenice i vode), i
- pasta fresca ili pasta fatta in casa (testenina pripremljena kod kuće od pšeničnog brašna, jaja i malo vode).
Italijanska pasta se obično kuva “al dente”, što u prevodu znači “prema zubu” (da se ne prekuva, tj. da ne bude previše mekana već čvrsta pod zubima). Van Italije, suva pasta se češće pravi od drugih tipova brašna (kao što je pšenično brašno), ali tako se dobija mekši proizvod koji ne može da se kuva “al dente”.
PROČITAJTE: PIZZA I SVE NJENE PRIČE
ZABLUDE O ITALIJANSKOJ KUHINJI
Ne pijte kapućino posle podneva
Iako mi naručujemo makijato i kapućino tokom celoga dana, kod Italijana to nije slučaj. Kapućino piju isključivo ujutro, često ga kombinujući s nečim slatkim. Nakon jela pa nadalje, uvek ide espreso.
Ne stavljajte ulje na testeninu
Kada kuvate testeninu u vrućoj vodi, nikad nemojte dodavati ulje. Ako želite da budete pravi majstori, ulje dodajte tek kad je testenina skuvana.
Ne stavljajte kečap na testeninu
Ako nije preporučljivo stavljati ulje pre nego što je hrana gotova, onda ovo ne da nije preporučljivo, već je strogo zabranjeno! Italijanima je to šokantno a kuvari kečap na testenini smatraju sramotnim, tako da ako vide da to radite – sigurno će izgovoriti „Mamma mia!“
Ne naručujte špagete bolonjeze
Ne zato što nisu dobri, već jednostavno, takva kombinacija ne postoji. Čak i ako se zateknete u Bolonji čudno će vas gledati, s obzirom da se slavni bolonjeze ne priprema sa špagetima, već taljatelama.
Testenina s piletinom
Amerikanci su uvereni da je ovo klasičan primer italijanske kuhinje. Ali, probajte da naručite ovo u Rimu ili Firenci, jedno je sigurno da ćete se susresti s čudnim pogledima. Testenine s piletinom u Italiji jednostavno nema.
Cezar salata
Iako je poznato kako je njen kreator italijan Cezar Cardini, ova salata potpuno je nepoznata u Italiji i ne možete je dobiti baš svuda.
Italijanska kuhinja nije brza hrana
Italijanima je hrana suviše važna i nalazi se vrlo visoko na svim lestvicama. Stoga ne pripremajte paste i ostalo kako biste ih pojeli na brzinu dok gledate TV. Uživajte u njima, dugo i polako, baš kao pravi Sicilijanac ili Milanez.
Za razliku od mnogih svetskih nacija koje uglavnom zbog prebrzog tempa života ili nekih drugih razloga ne izdvajaju puno vremena za obedovanje, Italijani maksimalno koriste ovo vreme za opuštanje. Za vreme obroka, oni doslovno zaborave na svet oko sebe, na svoje obaveze i bez ikakve žurbe uživaju do kraja u svojim jelima.